REČ SELEKTORA

PREDLOG SELEKCIJE ZA FESTIVAL „MALI JOAKIM“ 2019.


1.“Bela griva“ – Rene Gijo, režija: Irena Ristić /Šabačko pozorište
U vreme kada pozorište često dolazi u iskušenje da se takmiči sa svetom modernih tehnologija, preuzimajući njegova spoljna obeležja, želeći da se na taj način dodvori gledaocu, predstava „Bela griva“ hrabro reafirmiše prastaru umetnost i umeće pripovedanja i stavlja fokus na vrednost prisustva i učešća kako izvođača tako i publike. Povest o dečaku koji pokušava da pripitomi divljeg konja autori predstave ipak dovode u blisku vezu sa današnjim vremenom i opasnostima divljeg kapitalizma: u bliskom kontaktu sa likovima koji brane sopstvena načela, deca su u prilici da prepoznaju figure iz svog okruženja i izbore koji im se nude, kao i značaj slobode, koja se uvek i iznova mora osvajati, za sebe i za druge, u pozorištu i u životu.

2. „Ko nema u vugla, gugla“ – Petra Cicvarić, režija: Slađana Kilibarda /Knjaževsko-srpski teatar Kragujevac
Hvale vredan potez Knjaževsko-srpskog teatra je produkcija predstave za tinejdžersku publiku, koju je teško privući i najlakše izgubiti. Dinamičnom igrom i efektnim koreografijama ansambl animira publiku i na energetskom planu, i uspeva da postane popularan – bez podilaženja i koketiranja sa sumnjivim estetskim kategorijama. Izbor savremenog teksta mlade autorke treba uzeti kao značajan putokaz: uz dužno poštovanje bajki kao temelja književne baštine za decu, put do mlade publike možda se lakše nalazi neposrednim odabirom i umetničkom obradom njima aktuelnih tema.

3. „Legenda o mesečevoj princezi“ – Gorana Balančević, režija: David Alić / Niško pozorište lutaka
U kičastom potrošačkom šarenilu koje obeležava tržišnu ponudu za decu, koja se sa polica i ekrana neretko seli i na scenu, „Legenda o mesečevoj princezi“ je pravo osveženje: svojom jednostavnošću, svedenošću, čistotom, tananošću i poezijom koju stvara, ova predstava pleni pažnju gledalaca svih uzrasta. Bez koketiranja sa folklorom, ona donosi mir i dubinu japanskog vrta, izmešta nas iz prividno opravdane, a zapravo jezivo prazne brzine svakodnevnog života, i uči mudrosti življenja, ne verbalnom porukom, nego atsmosferom sveta koji evocira, fabulom, glumom, režijom, scenskim pokretom, muzikom, vizuelnošću.

4. „Mališa u Zemlji knjiga“ – tekst i režija: Ljubiša Barović/ Narodno pozorište Leskovac
Predstava „Mališa u Zemlji knjiga“ drsko sučeljava grubu svakodnevicu, ogrezlu u nasilne međuljudske odnose i natopljenu dejstvom estrade, sa papirnatim svetom dečjih knjiga. Ponekad na granici scenske verodostojnosti i estetske prihvatljivosti, ona ipak predstavlja pažnje vredan pokušaj savremenog pristupa klasičnoj literaturi. U žaljenju što drugi aspekti predstave ne prate ambicioznost dramaturško-rediteljskog koncepta i standard glumačke igre, kao posebnu vrednost istakla bih rad na stihu, koji funkcioniše kako na dramaturškom, tako i na izvođačkom planu.

5. „Nije lako biti dete“ – tekst i režija: Miodrag Dinulović/ Regionalno pozorište Novi Pazar
Duhoviti i delotvorni uvod u predstavu (koji je na premijeri izveo sam reditelj) - zapravo praktični dogovor sa mladom publikom o pravilima komunikacije - postaje i dominantna tema ove predstave, koja ima izuzetnu pedagošku vrednost. Brehtovske scene sa dva moguća kraja najveća su vrednost ove predstave: one ne dociraju, nisu demagoške niti autoratitativne, nego na jasan i duhovit način povezuju posledice sa uzrokom, tako da slušanje drugog, razmišljanje, kritičnost i samokritičnost, traženje rešenja konflikta kao alternativa nasilju, postaju ne nekakva diktirana vrednost, nego logičan izbor.

6. „Tihi dečak“ – Ana Duša i Tin Grabnar, režija: Tin Grabnar/ Pozorište za decu Kragujevac
Raduje činjenica da u ovogodišnjoj produkciji srećemo nekoliko izuzetnih autorskih rukopisa i samosvojnih poetika, a „Tihi dečak“ je dobar primer upravo tog aspekta selekcije. Dramaturško-rediteljsko-izvođački tim, koji u ovoj predstavi funkcioniše u savršenom saglasju, inspiriše se estetikom i performativnom dimenzijom znakovnog jezika i iz njega gradi impresivni jezik same predstave. Sa druge strane, bolno upečatljivo istražuje svet gluvonemih iz vizure deteta, na čulnom i psihološkom planu, i tako generiše razumevanje i empatiju sa ljudima uskraćenim za jedno čulo, emotivno, a bez trunke patetike.

7. (predstava domaćina)
„Strahinja“ – Željko Hubač, po motivima romana Jasminke Petrović, režija: Šari Sabel Strandmark/ Puls teatar Lazarevac

8. (predstava u čast nagrađenih)
„Pinokio kakvog još niste videli“ – po motivima teksta Peđe Trajkovića, tekst i režija: Miodrag Dinulović/Kraljevačko pozorište
Nadahnuta igra podmlađenog ansambla Kraljevačkog pozorišta, potpomognuta suverenim koreografskim radom, donosi varijantu poznate Kolodijeve priče o drvenom dečaku koja je donekle osavremenjena. Donekle, velim, jer mislim da bi samo dublja dramaturška razrada doprinela stvarnoj aktuelizaciji teme buđenja emocija kod otuđenog deteta: upotreba savremene rekvizite i jezičko osavremenjivanje „ažuriraju“ priču samo na površinskom planu. Ovo ne umanjuje njen ludički šarm i komunikativnu vrednost, samo otvara temu potrebe za aktivnijim angažmanom dramaturga i pedagoga u našem pozorištu za najmlađe.

Imala sam prilike da pogledam i sledeće predstave:
„Uspavana lepotica“ , tekst i režija: Radmila Knežević/Narodno pozorište Priština sa privremenim sedištem u Gračanici
„Mačak u čizmama“, tekst i režija: Spasoje Ž.Milovanović/Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“
„Carevo novo odelo“ – Gorana Balančević, režija: David Alić /Narodno pozorište Pirot
„Vilinska kočija“ – Aleksandra Glovacki, režija: David Putnik i Branislav Nedić /Kruševačko pozorište
„Uspavana lepotica“ – tekst i režija: Spasoje Ž.Milovanović /Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

I u ovim predstavama, baš kao i u selektovanim, može se pohvaliti angažman glumačkih ansambala, kao i nastojanja pozorišnih uprava da se produkciji predstava za decu pristupi sa istom ambicioznošču kao i repertoaru za odrasle, u smislu angažovanja manje više celovitih autorskih ekipa. Pa opet, ova hvale vredna spremnost da se angažuju spoljni saradnici može biti i zamka: upadljiva je izvesna stereotipija koja se ogleda u obilatom korišćenju atraktivnih koreografija, koje su zavodljive, ali nisu uvek dramaturški opravdane, i songova, koji se mahom izvode na plejbek, što kvari utisak kako o izvođačima tako i o kompozitorima i dizajnerima zvuka. Sa druge strane, stereotipno je i izbegavanje angažovanje saradnika za scenski govor i dramaturga. Lektori su dragoceni i potrebni u svakom pozorištu, a naročito u pozorištu za decu, jer se mora voditi računa o razvoju govora kod najmlađih. Nedostatak dramaturga je još bolnija tačka naše produkcije za decu; u slučajevima gde je reditelj sam sebi dramaturg, ili dramaturg sam sebi reditelj, često pada u oči upravo nedostatak dijaloga između ove dve pozicije, koji bi predstavi doneli dodatnu složenost, ali i jasnost.

No, najupadljiviji problem u većini predstava koje sam pogledala leži u ravni pedagoškog značenja i dejstva. Poruka predstave nije naravoučenije koje će neko od glumaca izgovoriti naglas; samim izborom teksta, teme, načinom obrade likova, oblikovanjem scenskih odnosa, razvojem fabule,najzad celokupnom estetikom i atmosferom predstave mi utičemo na mladog gledalaca. Komunikativni šum sa mladom publikom najočigledniji je u postavkama klasike – odnosno bajki, koje su često postavljane bez ikakvog kritičkog odnosa prema tradiciji, a ponekad i pod jasnim uticajem Diznijevih adaptacija originala, što ih čini još problematičnijim štivom.

Scensko predstavljanje nasilja još je dramatičniji problem. Ono se u odgledanim predstavama javlja u različitim vidovima: od eksplicitnih scenskih borbi, preko verbalnog nasilja, do pozivanja publike na nasilnu promenu vlasti. Retko se zalazi dublje u analizu nasilja, koja može imati preventivno dejstvo, i samim tim pedagoški smisao i opravdanje. Bez te analize, bez traženja uzroka i predočavanja alternativa, scensko evociranje nasilja kao da afirmiše tezu da je nasilje neizostavan deo života, što je stav koju ne mogu da podržim, ni kao građanka, ni kao umetnica, ni kao selektorka Malog Joakima 2019.


Anđelka Nikolić
2.10.2019. Beograd